Ove godine jesen nam stiže 22. septembra u 19 sati i 27 minuta. To je trenutak kada Sunce u svom prividnom kretanju tokom godine preseče nebeski ekvator i prelazi na južnu nebesku hemisferu. Tog dana Sunce izlazi tačno na istoku, a zalazi tačno na zapadu; obdanica i noć su jednaki i traju po 12 sati. Taj dan se zove jesenja ravnodnevnica ili jesenji ekvinocij. Na južnoj Zemljinoj polulopti u istom trenutku počinje proleće.
  U trenutku početka jeseni Sunce će se nalaziti u sazvežđu Device i ispod našeg horizonta pošto tog dana zalazi u 18 sati i 38 minuta. Od Zemlje će biti udaljeno 150 120 751 km, a njegova uglovna veličina iznosiće 31' 53".
  Jesen će trajati 89,84 dana, a završiće se 21. decembra u 15 sati i 36 minuta.
  Više o jeseni možete pročitati u Astronomskom magazinu koji izlazi na Internetu na adresi http://juam.tripod.com

Kikinda, 6. septembar (PAN) – Internet provajder VK Jet Net iz Kikinde na početku nove školske godine poklanja svojim korisnicima sate interneta: 5 sati fizičkim licima, po 100 sati školama, gradskim ustanovama kulture i umetnosti, a političkim strankama NVO koje su korisnici usluga VK Jet Net-a, 50 besplatnih sati. U ovoj akciji VK Jet Net-a poklonjeno je više od pet hiljada sati. Jedina obaveza korisnika je da dodeljene internet-sate iskoriste tokom septembra.

Prodorni zvuk pištaljke razbija snove. One najprijatnije, pred samu zoru. Momak sa pištaljkom i spiskom imena u ruci obilazi šatore, postavljene u šumarku. I duva li duva. Na šatorima brojevi i spisak "stanara". Nalazi li se ime jednog od njih na spisku, sledi "duvanje". Pet je sati, vreme za budenje "ptičara". Entomolozima i botaničarima ostaje još dva sata spavanja.
Iz šatora se promaljaju nečešljane glave, krmeljive oči, peškiri oko vratova, između vilica četkice za zube. Mrmlja se nešto na račun "monotonije tonaliteta duvačkog instrumenta" (o "solisti" da i ne govorimo), slede bauljavi koraci do jedne od dveju slavina. Nakon toga oblačenje: pantalone sa terenskim šarama ili farmerice, čiste čarape, majice, patike; umesto peškira kače se dvogledi; jedan prihvata ranac sa hlebom, paštetom, paradajzom, vodom; duga je šetnja pred njima. Nekolicina "ornitologa" ostaje u kampu, razapinju mreže po proplancima, u trščacima i ivicama livada. Obilaziće ih svaki sat, sve do mraka, kada će ih sakupiti.
U sedam su svi budni, za doručak je "nešto namazano" te čaj ili bela kafa. Na teren odlaze i "travari" i "bubari".
One koji ostaju u kampu, čeka čišćenje kruga, prikupljanje drva za logorsku vatru i sređivanje prethodnog dana sakupljenih uzoraka.
Oko podneva sa terena pristižu ekspedicije. Znojavi, prašnjavi, gladni. U sveskama zabeleške o viđenim pticama, u rančevima prikupljeni insekti, uzorci biljaka. Prikupljeni materijal predaju "analitičarima", prelistavaju zabeleške. Jedan po jedan odlaze na tuširanje (dva bureta na drvenom postolju obloženom šatorskim krilom, grejanje "solarno"). Čekaju "zvižduk u pola jedan" - ručak. Pred kuhinjskim šatorom red održavaju sredovečna gospođa i gospodin - kuvarica i kuvar. Sve je pometeno, blago zaliveno da ne bude prašine; na stolu kazanče sa gulašem, paprikašem ili pasuljem... (sve veoma ukusno), nešto za salatu, kriške hleba. Guranja nema, ima repete. Pored šatora stoje kanta za ostatke hrane i dve vangle - jedna za pranje sudova, druga za ispiranje. Svako pere svoje.
Odmor je do tri, posle toga predavanja, rad po sekcijama. Za večeru je nešto namazano plus čaj ili bela kafa. Logorska vatra se pali pred prvi mrak, sedeći pored nje analizira se protekli dan, a raspored časova za naredni kači se na centralni šator. Određuju se "požarni" za tu noć.
U eko-kampu na obali jezera caruju red i mir.

Hiljadu "jezeraša" za deset godina
Ideja o formiranju omladinske eko-kolonije - na obali Zobnatičkog jezera, kraj Bačke Topole - rodila se u glavi Čongora Mikloša, u dokonim danima službe u JNA, u "sumraku" osamdesetih. U realizaciji - 1991 - služio se iskustvima Subotičana, koji su već imali svoj kamp, ali isključivo ornitološki. Čongor i "šačica istomišljenika", rešili su da delatnost prošire na sve što "leti, pliva, mrda, raste... živi", da ušarene. Otud ime pokreta: "Arcus" (Duga).
Na prvom kampovanju učestvovalo je tridesetak mladih šarolikog uzrasta, od osnovaca do studenata, svako ko je hteo. Težilo se šarolikosti, da se iz mase iskristališe "ekološki neiskvaren uzorak". Naredni korak bio je pozivanje predavača iz svih oblasti života za koje se smatralo da "imaju šta da kažu". Molbi "jezeraša", da održe svoj čas u prirodi, odazivali su se, bez izuzetka, i univerzitetski profesori i amateri-zanesenjaci. A dečurlija je sa istom pažnjom slušala i onog "prof. dr" kao i, recimo, lokalnog sakupljača pečurki (godinama ih skuplja, porodica ih jede, a svi živi!).
Nakon odlaska kućama, prepuni utisaka, učesnici kampovanja su o tamo provedenim danima pričali sa takvim oduševljenjem, da je prijavljivanje za naredno kampovanje poprimilo razmere epidemije, jer je svako kome se dopalo, naredne godine dovodio drugove, drugarice. Nakon nekoliko kampova organizatori su morali da pribegnu strogoj selekciji prijavljenih, jer ni kapaciteti ni finansije nisu dozvoljavale prisustvo svih zainteresovanih. Situaciju je dodatno komplikovalo da su i roditelji izrazili želju da slušaju nekog od renomiranih predavača. O prisustvu roditelja u kampu deca, naravno, nisu htela ni da čuju. Za deset godina u "klupama" Arcus-a sedelo je više od 700 dece, dodamo li tome predavače i goste, dobićemo hiljadarku.

Četiri buketa za Beatu
Dok u školama profesori govore a deca slušaju programom zacrtano, kod "Lejkersa" se to radi "ko kako voli". Došao jednom profesor sa Novosadskog univerziteta da "samo održi" čas analitičke hemije - analiza vode. Ostao je tri dana. Naredne godine došao je sa sinom. Posle toga poslao je tim svojih najboljih studenata (prosek "devet i kusur") da tokom tri nedelje analiziraju vodu jezera. Analize, rađene u "tarzanskim" uslovima, morale su biti tako precizne, da ni profesor, nakon laboratorijskih provera, u njima ne nađe grešku.
Gradska deca iz višespratnica, po dolasku u "Arcus", prolaze kroz čudnu transformaciju. Pre toga od biljaka su poznavala samo muškatle na terasi, a od ptica videla samo golubove na Miletićevom laktu. Jedna takva devojčica prijavila se u ornitološku sekciju. Radila je u grupi koja je svakih sat vremena obilazila mreže za hvatanje ptica. Jedna od njih bila je razapeta u uskom, krivudavom useku u gustoj trsci. Ispod trske bio je crni tresetni mulj - lepljiv kao katran - do iznad kolena, iz pora ga ni ribanje ne uklanja. Devojka je revnosno obilazila mrežu, i nakon pregleda ulova (kako je to divno!), puštala ptice na slobodu. Posle toga je sa nogu skidala kilogram podmukle, crne mase. Zli jezici kažu da je na prstima tih nogu, prilikom dolaska u kamp, imala lakirane nokte.
Jožef Gergelj, renomirani ornitolog iz Sente, jednom prilikom je, po olujnom vetru, dok su "dežurni" pridržavali nosače šatora i krajeve platna za projekciju, sočnim potiskim dijalektom komentarisao svoje fotose i pričao o pticama. Oluja je besnela, Joška je pričao dva sata, a deca su tražila još.
Disciplina! Četvorica gađali grudvama zemlje Beatu, trenera rukometašica iz susednog kampa, dok je vozila kajak. Sabolč, vođa kampa, saznavši za nestašluk "postrojio junake". Deset minuta nakon toga Beata je dobila četiri buketa poljskog cveća, a dečaci po kolačić.
Maratonske šetnje, strpljiva posmatranja, prepariranje uzoraka, plivanje u čistoj jezerskoj vodi, sunce i vetar čine "jezeraški" život napornim, disko suvišnim. I oni koji su poneli vokmene, ubrzo ih odlažu. "Žurka" je samo uveče, kada se formira krug oko logorske vatre. Šala, zadirkivanje i vriska traje kratko. Treperavi plamičci, pucketavi žar otežava kapke. Glasovi utihnu, kapci otežaju, glave klonu na ramena suseda. I čuje se hor hiljade cvrčaka.